RAZGOVOR S IVANOM BONIFAČIĆEM
Debel neću vredit ništa
Sredinom kolovoza na brojnim će promidžbenim prostorima u Hrvatskoj, u sklopu
kampanje Ministarstva zdravstva "Živjeti zdravo", koja promiče pravilnu
prehranu i tjelesnu aktivnost, osvanuti veliki plakati s porukom "Ovo je
moje zdravlje" koju će poslati gospodin Ivan Bonifačić, krepki devedesetpetogodišnjak
koji, osim što je poslužio kao "model" kampanje, zaista i živi na
način koji kampanja propagira.
Kad smo došli u posjet gospodinu Bonifačiću, koji živi u Puntu na otoku Krku, zatekli smo ga u vrtu ispred kuće. Vezao je lozu, a jutarnja temperatura dosegla je već više od trideset stupnjeva.
– Ja volim raditi zemlju. Imamo masline, imali smo lepe vinove loze, poređene, ali ovce su mi sve uništile jer pasu svuda. Ja san imal više od deset hekti vina, imal sam više od sto litar ulja, krumpira više od tonu, rakije preko sto litara, crvenog luka, zelja domaćeg, salate, svega sam imal. Sve sam sam radil. Još sam i prodal krumpir u hotel i selo. I familija je imala još celo leto. I su mi rekli da nunka takvog krumpira nisu videli. I sve san prodaval. Ja bi bil ujutro pojil i otišal na zemlju. Zel bi sobom bevande, ne celog vina, i delal do navečer, celi dan pod suncom.
Sada ustanem oko osam, ali da ni turista, ja bi se bil digal na pet i bil bi u vrtu i delal. Zalil bi vrt, napravil što treba. Imamo više čestica.
Spat idem kasno i, ako ne pročitam novine preko dana, čitam navečer. Idem u krevet u deset sati. Ako nemam što čitati, idem i ranije. Ali je retki slučaj da po danu čitam. Sad kad su turisti - da. Oni bi spavali, a ja ne morem delat. Saki drugi dan idem do dućana, pak mi govore - ča ti najstariji ideš u dućan. Ja san naučen raditi, ja ako ne radim, ja sam nemiran. Od malih dana san naučen.
Naš sugovornik je i kći nonića Ivana, gospođa Mirjana Mijić, koja kaže da se u kući nasmiju kada se tuži da mu se vid jako pokvario, a ima dioptriju 1,5. Čita sa stropnom lampom, ne treba mu stolna. I normalno čita novinska slova. I sada, u tim visokim godinama, ima strašnu volju za rad. Stalno nešto radi. "I ljutim se što od deset sati do pet ne prestaje raditi, bez ručka, bez ičega, što nije normalno. Ali nešto ga tjera. Evo i sad govori kako još mora loze posaditi."
– Rođen sam 24. marta 1908., tu u Puntu. I žena mi je tu rođena, dvije godine kasnije. Bili smo susjedi, jedna kuća je bila med nama, i skupa smo rasli. I ona sada boluje, a ja još radim.
Po zanatu sam bačvar, i otac mi je bio, i ded. A imam i trgovsku kvalifikaciju i malu maturu sam prošal posle rata, jer sam bil na takvoj dužnosti da san moral, kao predsednik kontrolne komisije pri saveznoj kontrolnoj komisiji. Bil sam u Beogradu, ali sam tražil premještaj. I onda su mi dali premještenje u Rijeku, isto u kontrolnu komisiju.
Gospođa Mirjana pojašnjava nam da je kontrolna komisija nadzirala sve i svašta i bila je u rangu ministarstva. Sva su se poduzeća mogla kontrolirati i direktor se mogao suspendirati na licu mjesta ako su nađene nepravilnosti u radu.
–
Nakon rata nisan htel ostati u vojsci i dobiti čin. Nakon kontrolne komisije
bil sam predsednik trećega rajona koji je pokrival Mlaku i onda sam radil
u Luki. U penziju sam išal 1963., pet godina ranije. Vratil sam se u Punat
i moji bi mi napravili hranu za sedmicu dana, a vikendom bi došli iz Rijeke.
Bio sam željan živjeti u Puntu, raditi vrt i kuću. Sve temelje sam skopal,
cisternu, septičku jamu na tri podjele, za zid temelj. Sam skopam brig,
ovako po vrućini. Ja sam sam skopal, a drugima je posle poduzeće kopalo
i delalo im zidi. Mi smo sami sve. Iskrcavao sam kamion po buri, kiši, ovako
gol. Mlađi se ne mogu s menom nosit. Sve bloketi, sav materijal sam sam
nosil. Sve san armiral sam. Od mraka do mraka sam radil, više put bez ručka.
Naradil sam se tako da sam navečer od umora bacal ruke gore da mi se ohlade.
Ja volim raditi, ali opterećen san bil previše. Evo i sad sam izgubil šesnaest
kila. Imal sam devedesetjednu, sad imam sedamdesetpet. Kad je toplo, mogu
celi dan bit bez jest.Gospođa Mirjana opet pojašnjava da to nije od bolesti, nego od rada cijeli dan po suncu, od 10 do 5 sati, a da ništa ne jede. Ljeti smršavi, a zimi mu se kile vrate. "Ja mu kažem: radi dva sata, pa se odmori, pa opet dva sata. Ali on ima u sebi tvrdoglavost koja se s godinama pojačala i ne možeš mu dokazati."
– Ja sam zdrav. U bolnici su mi rekli da imam zdravo srce i najzdraviju krv. Bil sam u bolnici 1952. godine od išijasa. Prošal sam težak život, naradil sam se, nahodel, naratoval, preko vode sam prolazil, do ramena sam bil mokar, vraga neće išijas. I od tada mi se ponavlja. I još sam dobio malariju u starojugoslavenskoj vojsci, dvadesetdevete na tridesetu godinu. Bil sam na Kosovu. Tamo su harali crveni vetar, tifus i malarija. Tamo je bil užas. Bil sam u Prizrenu, tamo su zidovi veći nego kuća. Po ulici, po kanalu teče voda od zahoda. Svakakve bolesti. U našoj jedinici u roku od tri meseca šest vojnika je umrlo. Drugo sam zdrav.
Nedavno mi je nešto malo bilo slabo. Imamo unuka doktora i najpre me je on pregledal, i ultrazvuk mi je načinil. Ali ja govorim da se nekako osećam slabo. Pregledal me je - da on mi ne more nać niš. I krv i mokraću mi je vadil. Ništa. Ja govorim da mi ni najbolje, ali isto sam radil. Onda smo išli u Sušak i posle mi unuk da neka tri puta na dan pijem lijek. A ja ne osjećam ništa. Što ste našli? Da nisu našli ništa. Ma reci mi, ja se ne bojim, ako je makar ono najgore, bolest je bolest, moram jedanput umrit. Ništa, ali neka pijem tablete za svaki slučaj tri puta na dan. I ja započel, a sad zemen jedan put ili ništa. Sad se dobro osećam. Ne trebaju mi. I lijek je otrov.
Za
hranu sam danas malo zbirljiv. Nisam bil prije zbirljiv, ali nisam nikad
da se prejedem. Ne pušim, nikad nisam pušil, ne pijem da se napijem, kad
jedem - čašu vina, dve, koliko mi je potrebno. Ako san žedan, prvo ću pit
vodu, a ne vino ni bevandu, da stavim vino u vodu. Najprvo vodu. Kad san
žeđ malo ugasil, onda ću jest, onda malo jedem i onda ću čašicu vina. Umjereno
jedem. Ja bin mogal celi dan bez jist. Mleko, to volin. Ovo mleko danas
je slabo. Ali mleko mi je najbolje. Doručkujem obavezno, pola litre mleka
sa slatkim baškotima, ili keksima. To pojeden s apetitom. Kad sam bil mlad,
imali smo u familiji kozu, po 4 l mleka je imela. I jednu ovcu. Ona je imela
litru mleka. Si su jako malo pili, a ja san jako volel ujutro hladno mleko
od navečer, po litru bi bil popil. I jako san volel onaj maslac po kruhu
s mleka. Ja bi to zamotal oko kruha. To je bilo meni najbolja hrana. Mleko
od koze. To san volil, to je mene držalo. Kad san zidariju radil, govorili
su mi da nikad nisu imeli takovoga radnika. Bil sam jak.Sada kasno ručam i kadgod prije spavanja volim pojist krafne. Čaj mi je dobar i stavim baškoti u čaj. Ne volim previše slatko. Kreme, ako su slatke, jednu pojim, drugu već ne. Ono ča je manje slatko ću malo više.
Ribu volin više nego meso. Za meso me ni briga. Ribu da. I otkad sam išo u penziju, imamo svoga maslinovoga ulja, samo na ulju jedem, i to domaćem. Mirjana kadagod stavi i iz dućana. Jednu večer san uzel flašu iz dućana i kad san počel jist, meni to ne ide. I onda san stavil i domaćega pa mi je sve bilo masno jer su bila oba. Bilo je masno. Ne volim previše masno. Domaće ulje je meni najbolje. Ja ću ga piti - jednu žličicu čistog ulja. Imamo dobro ulje.
Osim vina, popijem i pivo. Pivo volim. Rakije malo stavim va crnu kavu. Drugi se čude kako to. A kad san ja probal, bolja mi je. Kadgod, ma samo kap. Ako me pitate što baš posebno od hrane volim, to je naša domaća hrana, za svatove se obavezno pravi, na igle za pletenje se pravi, mi kažemo šurlice. Sa dobrim gulašom. Ja sam prvi leta to kupoval u hotelu, oni su ih delali. Sada više ne delaju jer su opterećeni ovo leto. To volin. Kad san bil mlad, bin bil pojil pun tanjur, sada pola. Prije san mogal više, samo da je uređeno.
Voće volim sve, a najbolje grožđe i smokve. I naranđu. Kada god pojin za večeru dvi naranđe i ništa drugo.
Kad sam živil u Rijeci, kad san bil mlaji, ča god bin bil pojil, a žena je dobro kuhala, na mene se je lepilo, ko malter kad bacite na zid. Nisan mogal već cipelu zavezat. I rekal san da moram smanjiti kile. Došal san na 84 i to mi je bilo dobro. Sad san malo pal, vrućine su, imam u pidžami 75 kg, a mogal bi imati još barem 5, to bi bilo dobro, ne bin želel više. Predebel bit – srce se opterećuje i stariji čovek će postat nepokretan i tako debel neću vredit ništa.
Nisam se baš bavil sportom, ali stalno sam radil i bil sam dobar za trčanje. Ni me mogal niko preteć. Bil sam jako brz.
Danas još nekad sa sinom zaigram briškulu i trešetu, druge karte ne igram. Nekad smo znali zaigrat za čašu piva ili vina, ne za novce, nikada. Sad ne igram. Retko.
Moja je majka umrla rano, od upale pluća. Otac je umro u osamdesetdrugoj godini. Sve je znal, svega se sećal, kad je neko umro, kad se je rodio, nikad u doktora, nikad lijek ni pil. Na pameti je umrl. I ja sve znam.
"On ima strašnu memoriju", kaže nam gospođa Mirjana. "Pamti datume i sve, ali ga morate prekinuti jer ide u strašne detalje. Onda ga treba prekinuti i reći da konkretno ispriča."
– Meni su roditelji pošteni bili, pošteni da poštenijih ljudi bilo nije. Ja ne volim lagat. Ja ča rečem, pustimo šalu, kad ja rečen ozbiljno, ako reču: promeni reči ili streljat - streljat! Ne bojim se. Ja volim točno i ja cenim čovjeka, svakoga ki ima riječ i poštuje. Da nije lopov. Ako ćemo biti ljudi. Jer čovjek se jedanput rodi, jedanput umre. Treba poštivati ljude, treba biti dobar s ljudima. Koga vidiš da ti želi zlo, odalečit ćeš se bez tužbe.
Takva je moja narav i gotovo.
Jesmo li dobili recept za zdrav i dug život? Ne samo jedan, nego više njih. Jesmo li doznali nešto novo? Vjerojatno ne, ali vrijednost nije samo u znanju i spoznaji. Vrijednost je u ugradnji preporuka u svoj život, preporuka koje postaju način života i svakodnevna navika, čime se znatno poboljšava kvaliteta i radost života. I zato: mislimo, radimo, volimo i živimo zdravo!
